Kako uzgajamo male narcise: ovo nije tekst o botanici

Na samopouzdanje utiču geni koje nasleđujemo od roditelja, zaključak je blizanačkih studija. Međutim, nikako ne treba zanemariti uticaj sredine u kojoj dete odrasta – stil roditeljstva, toplinu, kognitivnu stimulaciju i osećaj (fizičke) sigurnosti.  Roditelji, direktno ili indirektno, imaju veliki uticaj na dečje samopouzdanje.

Kako izgraditi kod dece pozitivan stav o sebi i veru u sopstvene sposobnosti, poslednjih decenija tema je koja preokupira roditelje. Mnogi smatraju da je upravo to put koji će obezbediti deci uspeh i sreću u životu. Ipak, ovakve dobronamerne težnje ponekad mogu da odu u drugu krajnost i od dece stvore „male narcise“.

Narcizam, ipak, nije samo ekstremna forma samopouzdanja, iliti preterano samopouzdanje kako se najčešće misli. Istina je da narcizam i samopouzdanje vrlo malo koreliraju, te tako postoje narcisi i sa veoma niskim samopouzdanjem, dok visoko samopouzdanje ne podrazumeva nužno i narcizam. U pitanju su dve odvojene dimenzije koje mogu postojati nezavisno jedna od druge.

Profesori Edi Bramelmen sa Univerziteta u Amsterdamu i Konstantin Sedikides sa Univerziteta Sautempton, ponudili su model koji može pomoći roditeljima da ojačaju dečje samopouzdanje, a da izbegnu narcizam. Prema ovom modelu, postoje tri osnovna gradivna elementa koja ih razlikuju.

U slučaju narcizma to su iluzija (nerealistično sagledavanje samih sebe), superiornost i osetljivost (osciliranje između preteranog ponosa i stida). Sa druge strane, samopouzdanje definiše realističan pogled na sebe i svoje sposobnosti, težnja ka ličnom razvoju i postojanost (osećaj vrednosti koji dolazi iznutra, i opstaje čak i u slučaju neuspeha).

Narcistična deca sebe grandiozno sagledavaju čak i kada dokazi sugerišu suprotno. Recimo, smatraju da su geniji čak i ako im je IQ prosečan; u odraslom dobu smatraju da su odlični lideri čak i ako postižu loše rezultate. Sa druge strane, samopouzdana deca ne precenjuju svoj učinak, i sopstveni doživljaj baziraju na realnosti. Oni su fokusirani na unapređivanje svojih sposobnosti vežbom i učenjem, ali ne i da uvek budu bolji od drugih. Bez obzira na neuspehe, smatraju se vrednim osobama, dok narcistična deca reaguju prikrivenim stidom, besom i agresijom.

Novija istraživanja pokazuju da se narcizam bar jednim delom razvija kao posledica obasipanja deteta preteranim pohvalama.  Ovaj tip roditelja svoju decu doživljava i tretira kao specijalnu, posebnu tako da po prirodi zaslužuju sve moguće privilegije. Recimo, skloni su da svojoj deci daju neobična imena koja će ih izdvojiti od drugih; emocionalno su investirani u društveni status deteta i uživaju u njihovoj slavi. Ohrabruju ih da misle da su bolji od drugih bez obzira na okolnosti, zbog čega deca konstantno pokušavaju da dostignu (nerealne) roditeljske standarde.

Zdravo samopouzdanje neguje se realnom povratnom informacijom (nasuprot preteranim pohvalama), usmeravanjem ka razvoju (nasuprot tome da se bude bolji od drugih) kao i bezuslovnom ljubavlju (nasuprot uslovnoj, koja zavisi od toga da li dete ispunjava standarde ili ne).

Kada su deca uspešna u nekom zadatku, roditelji treba da pohvale trud i pristup rešavanju problema („Super si se setio kako to da rešiš!“). Kada nisu uspešna, roditelji mogu da porazgovaraju sa detetom i upute ih šta mogu da nauče iz tog iskustva, kako da potraže pomoć ili kako da sledeći put izbegnu istu grešku. Na taj način dete će naučiti da prihvata izazove i da veruje u sebe čak i kada doživi neuspeh. Pohvale su za decu veoma važne, ali i realistična povratna informacija kako bi ispravno sagledali sopstvene veštine i sposobnosti. Prenaduvane, neosnovane pohvale mogu poslati pogrešnu poruku detetu da nema potrebe da se trudi da bi dostigao dobre rezultate.

Bezuslovna ljubav utiče na postojanu veru u sebe koja je nezavisna od postignuća. To znači da roditelji prihvataju dete onakvo kako jeste – bez obzira na uspehe i neuspehe. Na primer, kada je dete nevaljalo, roditelji mogu da se fokusiraju na ispravljanje ponašanja ali da nastave da budu topli i da pokažu da uvažavaju dete kao osobu. Umesto da kritikuju ličnost („Ti si bezobrazna!“), treba da kritikuju samu radnju.

Treba imati na umu da na decu ipak više utiče ono što vide, nego ono što čuju. Deca imitiraju roditelje u tome kako se nose sa problemima i neuspehom. Stav roditelja prema samima sebi utiče i na to šta dete misli o sebi. To ne znači da treba glumiti visoko samopouzdanje, jer će i dete naučiti da se pretvara da je nešto što nije.

Sve je ovo verovatno lakše reći nego uraditi, kao što obično biva sa savetima o roditeljstvu. Biti roditelj svakako nije lako, ali sitne promene kao što je pronalaženje vremena za razgovor sa detetom, poštovanje njegove ličnosti i autentične nasuprot neosnovanim pohvalama, pomoći će detetu da izgradi samopouzdanje i usmeri ga ka zdravom emocionalnom i društvenom razvoju.

 

Referenca:

Brummelman, E. & Sedikides, C. (2020). Raising Children With High Self‐Esteem (But Not Narcissism)Child development perspectives, 14(2). 

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *